Meni je predavao dok je još bio na FIN-u. Na početku je ostavio odličan utisak i delovao kao primer kako bi profesor trebalo da se ponaša prema studentima. Međutim, vremenom je taj odnos postao potpuno drugačiji i često je delovalo kao da je proradila neka neobjašnjiva sujeta prema studentima.
Zamerao nam je što ne počnemo da učimo njegov predmet odmah od početka semestra, iako bi, ukoliko neko ne ispuni kriterijume i ne pokaže dovoljno znanja, sasvim legitimno mogao da ga obori na ispitu. Dešavalo se da student dođe na konsultacije, recimo u šestoj nedelji semestra, sa konkretnim pitanjem, a da odgovor bude u stilu: „Gde si bio do sada, nemamo više o čemu da razgovaramo.“ Takav odnos je stvarao utisak da konsultacije i pomoć studentima postoje samo dok profesor smatra da ste ih „zaslužili“.
Posebno je bilo primetno da su bolje prolazili studenti koji su od samog početka semestra redovno dolazili na konsultacije i pokazivali veliko interesovanje za predmet, bez obzira na to koliko su zaista znali. Dešavalo se da se kao primer nama ostalima predstavljaju radovi vrlo upitnog kvaliteta — seminarski radovi napisani fontom 14, sa izrazima poput „ledica“ umesto dioda i generalno na nivou koji je više podsećao na rad osnovca nego studenta fakulteta. Ipak, takvi studenti su predstavljani kao primer kako bi svi trebalo da pristupamo predmetu, prvenstveno zato što su od početka semestra dolazili na gotovo svake konsultacije i postavljali veliki broj pitanja. Sticao se utisak da se samo prisustvo i demonstriranje zainteresovanosti vrednuju više od stvarnog znanja i kvaliteta rada, kao i da su studenti koji ne dolaze konstantno na konsultacije automatski posmatrani kao nezainteresovani.
Posebno neprijatna situacija nastala je kada je jedan kolega slučajno izgubio licencu koju nam je profesor pozajmio. Nakon toga usledile su optužbe da je licenca namerno ukradena, kao i mejlovi u kojima nam je poručivano da mu se ne obraćamo više nego što je neophodno i da smo za njega od tada samo brojevi indeksa. Odnos je na kraju došao do toga da mu se student javi na hodniku, a da profesor jednostavno ne uzvrati pozdrav.
Što se samih predavanja tiče, u tom trenutku su mi delovala sasvim korektno. Sa distance od osam ili devet godina i sa mnogo više iskustva, rekla bih da su se ipak uglavnom svodila na prilično „vojničko“ prenošenje teorije, bez mnogo prostora za drugačiji pristup ili razumevanje.
Sve u svemu, ovo je profesor zbog kog sam tokom studiranja verovatno najviše puta plakala i bila pod stresom. Ne zbog težine gradiva ili visokih kriterijuma, već zbog vikanja, optuživanja, favorizovanja određenog načina ponašanja i komunikacije koja je često bila potpuno nepotrebno neprijatna. Visoki kriterijumi su jedno, ali stvaranje atmosfere straha i konstantnog pritiska je nešto sasvim drugo.
